РАДГОСТОВ ДАН - ЈЕСЕЊА РАВНОДНЕВНИЦА

Данас, 22. гроздобера (септембра) је јесења равнодневница или Радгостов дан (по источнословенским родноверним изворима). Пошто на нашем јужнословенском поднебљу није сачуван податак о слављењу бога Радгоста прихватили смо дан када га славе Словени са истока Европе. Јесења и пролећна равнодневница, као и зимска краткодневница и летња дугодневница, јесу четири најбитнија дана у старом словенском календару и битни оријентири за почетак или завршетак разних послова.

Радгост је бог гостопримства, бог који помаже и чува сваког добронамерног госта али и награђује сваког доброг и правог домаћина. Радгост је бог који најављује долазак хладнијих дана, почетак јесени и крај свих војних похода. Радгост је бог који нам даје принос свих касних плодова воћа, поврћа и житарица, и помаже да скупимо храну за предстојећу зиму. Радгост је бог који је сведок на јесењим венчањима и бог у чију част се праве сабори где се великим гозбама прослављају успешни војни походи и добар годишњи принос. С тим у вези Радгост је и бог ратника, поготово оних који иду у освајачке и пљачкашке походе.

Радгост је био врховно божанство града Ретре. Ретари (Rhetarii) су били словенски народ који је припадао племену Љутића и који је живео између река Одре и Лабе. Други назив за Ретру био је Радгошће, очигледно по богу Радгосту. Овај град био је један од центара полапско-балтичких Словена. Хроничари су записали да су, полазећи у рат, Словени поздрављали Радгоста - бога Ретре, а када су се враћали са срећног похода прво би њему приносили жртву у виду опљачканих драгоцености.

О овом божанству остало је неколико записа који сведоче о изгледу кипова, светилишта и обичаја који су се вршили у светилишту. Такође, остале су сачуване фигуре из Ретре по којима знамо како је Радгост изгледао. Имао је лављу главу, на глави му је била птица (патка), у рукама је држао копље или штап, а на грудима је имао воловску главу као симбол или је држао у руци наслоњену на груди. Лавља глава доказује велику старост овог божанства, будући да су последњи лавови нестали из Европе пре више од 2000 година. И поред тога што је Радгост имао ратничке атрибуте, он је био бог гостопримства. Треба нагласити да су Словени увек били гостољубиви и да је сваки гост био веома поштован и уважаван. Постоји веровање да је Радгост у једној руци држао хлеб и со, а у другој секиру. Хлеб и со су као знак добродошлице познати у целом словенском свету, а секира је значила да ће домаћин, ако треба, оружјем бранити свог госта.

Хришћански хроничари: Титмар, Бремански и Хелмолд описују (са дозом омаловажавања свега нехришћанског и словенског) обичаје и изглед Радгостовог светилишта из 11. века, пре него што су га 1066. године уништили хришћани. Из тих списа сазнајемо да је у Радгостовом светилишту постојало више кипова који су веома вешто израђени. На главама су им били шлемови, док су тела била прекривена огромним оклопима. Својом величином и изгледом кипови су били импозантни, нису остављали никога равнодушним, па чак ни невернике - хришћане који су их се плашили и сами тврдили да богови изгледају страшно. Радгостов кип, како тврди хроничар Хелмолд, био је израђен од злата, а постеља кипа била је пурпурне боје. На кипу је, као и на осталим киповима, било урезано име божанства о чему нам сведочи хроничар Титмар. Овај запис сукобљава се са званичном историјском школом која тврди да су Словени пре примања хришћанства били неписмени.

Само Радгостово светилиште било је окружено дубоким језером. Преко језера прелазило се дрвеним мостом, а приступ светилишту био је дозвољен само онима који желе да оставе жртву или да питају жреце - пророке за савет. Обред предвиђања - гатања, виђен очима хришћана изгледао је овако:
Жреци су шапутали или тихо говорили док су са стране прстима раскопавали земљу. Шта су говорили било је познато само одабранима, али се зна да је обред био повезан са откривањем и прорицањем судбине читавог народа. У другом делу обреда један коњ, који је сматран највећим у земљи, био би прекривен зеленом травом, затим су га жреци водили између копаља забодених у земљу. Уколико би коњ прошао и при том не би додирнуо ниједно копље, сматрали су да је пророчанство било добро. Затим би поново коња провели истим путем, како би потврдили своје прорицање. Ако ни други пут коњ не би додирнуо копља, сматрали су да је пророчанство извесно, уколико би их додирнуо у било ком тренутку - одустајали су од намера, а прорицање сматрали нетачним.
Како хроничар A. Бремански тврди, богу Радгосту принет је на жртву владика Јован када није хтео да се одрекне хришћанства. Ово може бити истинита тврдња - одговор старославних Словена на насилно покрштавање од стране немачког свештенства. Али може бити и пропаганда, како би се у тадашњој јавности изазвала што већа мржња према нехришћанском словенском становништву.

Бог Радгост слављен је широм словенског поднебља. Једно спомињање овог божанства налазимо у списима из мало новијег периода, тачније из 18. века. Из тога видимо да је сећање на Радгоста било живо до новијег доба. Такође видимо да је Радгост слављен на много ширем простору, а не само код Полапских Словена. Историчар Стредовски каже да брдо Радхост у Моравској (данашња Словачка) дугује име богу Радгосту. На том брду староверци су некада славили празник посвећен старим боговима. Тврдио је да на то брдо у великом броју и даље долазе староверци из околних парохија, па чак и Словаци из удаљеније Угарске „и по једном врло старом обичају, не мешајући у осталом никакву сујеверицу, они се ту одају задовољству пића и игре".

22.09. Радгостов дан славе родноверне заједнице:
„Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.


Аутор текста УРС "Старославци"